Luksuzna kompanija Dior stavljena je pod administraciju u Italiji zbog eksploatacije radne snage
Da bi na određenom artiklu pisala zemlja porekla na etiketi, po evropskim zakonima samo završni detalji moraju da budu urađeni u zemlji porekla. Zapravo, “made in“ etiketa i oficijalno poreklo zemlje sa iste, potpuno je beznačajno. Imajući u vidu kompleksnost proizvodnje u modnoj industriji, pravila su prilično klizna. Takođe “made in“ ne govori o tome kako je artikal napravljen i u kakvim uslovima.
Iznova se susrećemo sa neetičkom proizvodnjom u modnoj industriji. Kompanije koje pripadaju brzoj modi odavno su poznate po tome. Međutim, sve više informacija izlazi na videlo i o brendovima luksuzne mode i njihovim upitnim procesima produkcije.
Raskrinkavanje visoke mode
Kompanija Dior nalazi se pod istragom od marta ove godine i fokusirana je na četiri fabrike u Italiji. Ukupno je pronađeno trideset i dva radnika od kojih je dvoje ilegalno u Italiji a sedmoro bez ikakve dokumentacije.
Ovaj slučaj ukazuje na ozbiljne probleme u vezi sa etikom i radnim pravima u italijanskom luksuznom sektoru. Nakon što je kompanija Giorgia Armanija bila pod sličnim optužbama, sada je brend Dior optužen da je sarađivao sa kineskim kompanijama koje su eksploatisale i zlostavljale radnike. Slučaj je dodatno uzdrmao reputaciju “made in Italy”, koji je nekada bio neosporan u pogledu etičkih standarda.
Sud u Milanu je odlučio da firma Manufacturers Dior bude stavljena pod sudsku administraciju na godinu dana, slično postupku koji je ranije primenjen na Giorgio Armani Operations. Utvrđeno je da ni Manufacturers Dior nije preduzeo “odgovarajuće mere za proveru stvarnih radnih uslova ili tehničkih sposobnosti ugovornih kompanija”. Tokom ovog perioda, kompanija će i dalje moći da proizvodi ručne torbe pod brendom Dior, ali pod nadzorom posebnog komesara.
LVMH, francuski konglomerat koji poseduje Christian Dior, nije dao komentar na zahtev za izjavu. Vrednost akcija LVMH-a je pala za 4% nakon odluke suda, da bi ponovo pala za 4,5% 7. juna.
Takozvani backdoor globalism doveo je talase kineskih imigranata koji su otvorili svoje radnje u italijanskim tekstilnim uporištima. Gradić Prato je poznat kao “Mala Kina” zbog jedne od najvećih kineskih populacija u Evropi. Kineski poslovi su nadmašili njihove italijanske konkurente po brzini, produktivnosti i ceni, iako se deo tog uspeha čini da je došao na račun standarda na radnom mestu. “Made in Italy” samo zahteva da proizvod bude planiran, proizveden i upakovan u zemlji; ne navodi se kojim rukama ili pod kojim uslovima su napravljeni.